Oni kaj me znaju zvali su na sve strane, gde sam. Oni kaj me ne znaju, nisu zvali. Prvi su mislili da sam se zbilja metnul na afinger, a drugi nisu ništ mislili. Pitam se pitam, jel da opče kaj pitam, jel se moje reči tak i tak okreču kak kome paše.
Svi su najenput postali pametni i vele da nisu mislili da bu tak kak je, nek su mislili da je polet kriv za sve. Znate li priču o velikom veziru Iznogudu i sultanu Harunu El Prasadu.
Vezir je bil mali, zgrbljen, navek je držal ruke vu džepima i štel je čim više napunit na vreme. Sultan je bio miloga lica, debelica i veroval je Izngodu i svojoj levoj ruki, Dil El Tantu. Taj je pak imel problemof s izražavanjem, jer ni znal kak bi sklopil rečenicu da ga nebi krivo shvatili. Radil je na tome, ali mu ni išlo, no niko mu ni zameril jel se bar sa svakim rukoval.
Iznogud je bil njuška kakve nema vu varoši. Ak treba bi i “Generalića” angažiral za slikovnicu na zidu s Markecom i Magdicom. To mu nebu prešlo. Ša, Ša, šalio se. Ko. On. Sultan ni bil sklon lažima, pa mu je, svaki put, kad je Iznoguda trebal pokrivat rasel trbuh, a ne ko Đepetovom Pinokiju nos.
Kak bu njihova veza dulje trajala, bu se zbilja potrbušil. Oko njih je čudo njih, sam ih ima i sam rastu, kak gljivice. Zaraza se širi na sve strane, a pravi šef svih šefova, poznati žbukaroš lepo vleče sve konce prek Iznoguda koje je sve grbaviji, al se ne da. Ili se da. Bumo vidli.
Treba ga čim više zalevati, kak bi zraslo cveče jel ni tam nema pravice. Sad bumo imali i sajam mirisa. Prvi puta. Ono prije kaj je bilo pred deset let, ni vredno spomena. Nikaj prije ni postojalo.
U subotu, svakak, dojdite na Kalnik trejl. Bu i ljudi, bu i pesa. Trkača više nek stanovnika. Dojdite i u četrtek s biciklima vu 11 vur vu ulicu prvog hrvackog predsednika Franceka na otvaranje staza. Tam buju i Sultan i Veliki Vezir.
mn/prigorski.hr