Nigde ni tolko bogatstva kak u rvackom jeziku i ni čudno kaj se ne razmemo po mnogim pitanjima. Kaj tu, ča tam, buš-nebuš, lepo, lijepo, lipo i sve se isprepliće, poput čarapa ili bičvi, ručnika, peškira ili šugamana, do širajzla ili žarača sve do onog kaj mi najviše paše, cušpajza.
No, jenput na leto volim si i graha s kobasom pojesti, bez obzira kaj posle doživljavam i preživljavam posljedice. Sve je to okej, na koncu konca vu vojski sam osamdesetih celu godinu jel samo grah i to mi je jedino pasalo.
Mogel sam birati između vojničkog pasulja i boranije, a ovo drugo nisam znal kaj znači, pa sam išel na sigurno, kak i navek vu životu. Posle sam bil kak bomba, sve se čulo kak je praskalo. Vele da sam bil pravi bombaš. Tak i vele da su žene današnjih bombaša praf za praf istinske seks bombe, posebno kad otkopčaju opravu.
Stigel je nam opet 1. Maj iliti svibanj i opet bu parada graha, a buju se, naravski, slale i poruke, oput one nemremo delati do 67. i penzije. Nekad zbilja nismo ni trebali delati, pa smo nekaj dobili na početku meseca. Bila je, kak se veli crkakvica, ali je bila.
Iz onih olovnih cajti došli smo u demokraciju u kojoj su se, neki lepo snašli, a mi ostali borimo se za košćice kaj nam tu i tam hitnu. Sad pak delamo preveč, a crkvavica je ista, uz razliku da baš ni svakog prvog i tu i tam nas zaobijde.
Setim se i jene istinite priče za 1. maj, sedamdesetih godina, kad je muž nakon puno gemištov rekel zakonitoj, danas je 1. maj onda mi daj, a ona njemu ko iz puške, danas je 1. maj ona ima fraj.
Onda su se posvadili i svaki je otišel na svoju stranu i više se nisu dotikavljali do 67. Onda su otišli u miru. Nek nam živi rad do odlaska na drugi svet. U radu je spas.
mn/prigorski.hr