Neki dan sam bil vu ribičiji i kak sam sreče vlovil sam zlatnu ribicu. Ona mi veli daj me pusti, ispunila ti bum želju kakvu god želiš. Nisam opče razmišljal, mam sam rekel da želim bit potkurnjak. Malo se čudila, al veli da mi bu to ispunila. Ni ni pitala zakaj. Znam ja, a zna i on. Potkuriš, pa odeš.
Vu životu nisem pročital ni jenu knjigu. Zato me čitaju. Pogledal sam samo jeden film Rejnmen s Dastićem. Tek sem sad progledal. Tam je on znal celi telefonski imenik napamet, a vnutra ih zbilja puno ima. Setim se istinitog štosa kad je dedek rekel unuku da mu donese taj predmet, al se ni mogel setiti kak se zove.
Mali se mučil i mučil skužit kaj to dedek grunta, dok dedek ni rekel ono gde ih puno ima i sam otišel po imenik. Unuku je laknulo. Kaj se tiče imenika ima i priča da je jen gazda svog potčinjenog klopil s tom knjižurinom po glavi, jer je ovaj nekaj zaribal. Potčinjeni je pretpostavljenom rekel fala i da mu baš paše i preporučil se i drugi put dok mu z imenika ne dojde vu glavu.
Meni ko dvoglavom zmaju nikaj ne pomaže. Jenu glavu nemrem kontrolirati, a vu drugoj ništ nemam. Biološka vura mi sve brže ide, u coprarije ne verujem, al bi štel znati kad bum moral stati, jel kad bum ja stal i ostali buju stali iz solidarnosti prema čoveku kaj je igral sve društvene igre, a nigdar ni bil na pobedničkoj strani.
Nisam štel nigdar biti noj s kljunom vu pesku, niti kljunaš, morti anakonda zbog duljine i gmizanja, a pajdaši mi vele da sam, praf za praf, maj mun iliti iz milja moj mesec. Po noći mesečarim, a po danu ništ ne delam. Ovaj mesec je, pak, bil zbilja rejnovit. Pet puta sam pokisel, a gore nema te kolone.
Ona je sam dole, pri nama i svaki put se naježim kak bodljikavi pajcek kak ih puno ima vu tom društvu.Između životinjske farme i botaničkog vrta, rajše biram vrt. Tam te navek zalevaju.
mn/prigorski.hr