“Bolje biti i žoti maček neg novinar”, veli meni često jedan prijatelj i kolega, citirajući jednog velikana kojeg nažalost nikad nisam imal prilike upoznati.
Loše je biti novinar, ali ne samo novinar, već i bilo kaj u Hrvatskoj, rekli bi neki. Nije novinarstvo ništ bolji ili lošiji od ostalih zanimanja, ovaj posao ima svojih prednosti i mana.
Međutim, sve u životu se može gledati pozitivno i negativno, baš ko i žoti maček. Ako je moja pretpostavka točna, a to je da je žoti maček negativna stvar i da nije dobro biti žoti maček, jedan me žoti maček demantira u tome. Iako, nije u potpunosti žoti, ali rijetke su stvari u životu potpune.
E vidite, upravo sam tog mačka poslikao u centru Koprivnice kako se bezbrižno igra u svome kafiću koji mu je dom. On nema gazdu ni kuću, već živi boemski, baš kao i mnogi od nas, u većoj ili manjoj mjeri.
Ne znam jer njega muči to kaj je žuti ili ne, ali znam da to zasigurno ne pokazuje. Igra se s gostima na osunčanoj terasi, kao da parafrazirjući Camusa smije se u lice svim negativnostima u životu i govori da u stojičkom prihvaćanju apsurda života, zamrijet će smijeh Bogova.
Tog mačka, ne da Bogovi ismijavaju, već se on smije tim istim koji su ga napravili žotim. Ako koji od žutih mačora čita ovo, naj očajavati kaj si žoti ,već se ugledaj na ovog mačka i krenite se igrati. To dela žoti mačor vu centru Koprivnice, delaj to i ti, jer si smo mi na neki način žoti mačori.
Boja nam se ne promenila kaj god da napravimo, sam je pitanje kad bumo kukali kak smo žoti, a kad ju bumo prihvatili to i krenuli se igrati.
Piše: Valentino Štefanek