Ne poznam nikog ili niku kaj se bar jenput u životu ni zlagal. To vam je tak vu suradnji s prirodom i mentalnim sklopom. Pretežito to napravimo kak klinci, zbog raznoraznih razlogov, a problem nastane ak nas to drži i u poodmakloj dobi jer smo navek na nečijoj probi.
Drobiš malo, dobro. Drobiš više, ni tak dobro, a ak drobiš preveč svi te, kad-tad, skuže. Sečam se kak mi je tatek, inače Podravec, koji je proživel vu našoj lepoj varoši pedeset let, pričal kakav je pri nama mentalitet. Znaš, sinek moj dragi i sunčece presvetlo, to je ovak bilo. Došel ti je kralj, dobro. Otišel je, dobro. Došli su ti Nijemci i naši kaj su s njima bili ruku pod ruku i pak dobro. Pa su oni zbrisali, dobro. Došli su ti onda naši iz šume, dobro. Dugo su se zadržali, dobro. Pa su došli opet naši, dobro. Sve ti je pri nama dobro, dobro je i oni kaj odu, a dobro je i za one kaj dojdu. Zbilja, dobro je činiti dobro.
Nekak mi se čini da smo svi mi, ustvari, Minhauzenovci, čak smo ga i u svemu nadvisili. Takvih nas je posvud, i dole i gore. Bitno je prodati priču i nadograđivati je iz dana u dan. Ni više bitno ko je i zakaj nekaj prije delal i spelal. Sve to zaboravimo i sve počinje s nama i od nas. Nema nikog kaj je na to stekel imunitet, od gorskoga Brda do podnožja. Drugoga bumu ofrknuli, a sebe uzdizali.
To je ona uzrečica o kratkim nogama i kak je jen znani nam svetski majstor obmane pred svršetak ovozemaljskog života bil sklon igranju “školice”. Kak nas je on sve naškolal. Ovi današnji mu nisu ni sluge. Ovim današnjim bezpogovorno služimo i s njima se družimo, a, naposljetku se i oni i mi ispružimo. Hvala, svako dobro i dobar tek.
mn/prigorski.hr