21. listopada ni još počela revolucija, al tog dana je pred puno let rođen kreator dinamita po kome je kasnije ustanovljena i nagrada jel mu je bilo žal da ga pamte ko “dinamitaša”. Z ovog sveta je otišel u Sanremu, festivalskom gradu punom cveča, kak da je štel svim reč da ko peva zlo ne misli, a on je nekaj zmislil kaj su drugi zlorabili.

Vu našem lepom Prigorju je sve puno Nobelovaca i Ajnštajnovaca, a tu i tam neko i prosvetli poput Tesle i Edisona. Svi sve znaju o svakom, ko je koga i zakaj, vu čijem dvorišču je pevec susedovu kokoš, čiji pes laje, a ne grize i tak je navek pri nama bilo.

Vu stvarnom svetu smo sam jenog genijalca imali, Marcela kaj je zmislil dinamo, al je, nažalost stradal vu velikom ratu. Njegova familija je imala lepoga grunta i više od pol grada, al su im to posle črleni na dobro smišljen način zeli i podelili u ime naroda.

Više danas znamo o Dinamu, nek o svom purgeru kaj ga je patentiral. Morti zato Dinamo ima puno drukera pri nami. Mi smo, ustvari, patent puk. Nema kaj nismo zmislili na svoju štetu, a navek su nam drugi krivi. Čak i kad nam krava vu štali otegne papke, bumo rekli, ništ za to, susedu su dve i dobro sam prešel.

Svako bi svakog štel preveslati i počkaljiti, a najviše nas glava boli kad neko napravi neki rezultat vu bilo čemu. Kak je teško priznati, to je napravil taj i taj. Je, taj ne navija za naš klub i čim ni naš, onda je njihov. To naše jodlanje nema kraja.

Jodlamo doma, jodlamo vu hiži, haustoru i sam nam fali još jodlanje na ulici. To je popevanje bez reči. Kad treba zajodlati, onda ostanemo bez glasa i posle velimo da se nismo šteli nikom zameriti.

Baš me zanima, kakvo bu nedeljno jodlanje po kvartovima i mesnim zajednicama. Na to navek najmanje jodlera zide jer tam dole vu bazi treba delati, a ne jodlati. Pred četrdeset i koji kusur let takve su se stvari rešile već u 7.05. Čim su se vrata otvorila, odmah su se i zatvorila. Izlazak je bil 99,9 posto, za je glasalo isto tolko, a nekoliko dana prije s megafona iz automobilčeka su prizivali da se mora zajti, jer onog koga nebu, moreju najti milom ili prisilom.

Setil sam se jene popevke, a nije gori borovina. Z jenog je slikopisa iz sedamdesetih, a Tonček ga je režiral. Lepo zvuči i dan-danas.

U gori raste zelen bor, a tebe nema dragi moj
Da sam ja znala, dragi moj
da mi ti više nećeš doć
Ne bi te bila pustila
već bi te bila ljubila…

Uz dodatak, i pamet izgubila …u jodlanju i jodlanjskom prigovaranje. Tek kad nekog zgubite, onda vam vu glavu dojde kak ste ga imali rad, ak nekaj vu glavi imate.

mn/prigorski.hr